Teritorijalna PVO Srbije sa sistemima FK-3 i KS-1C i kratkim osvrtom na trupnu PVO
Imajući u vidu teritoriju Republike Srbije zadaci pred PVO VS u pogledu odbrane nisu mali. Sve veći broj raznih pretnji iz vazduha u pogledu sve većeg broja i sve raznovrsnijih BPL-a, zatim raznih raketa malog, srednjeg i velikog dometa, te balističkih i krstarećih raketa kao i aviona kao platformi za lansiranje različitih ubojnih sredstava predstavljaju veliki izazov za kvalitetan PVO.
Srbija u pogledu zaštite neba trenutno ima veoma malu zonu uništenja neprijateljskih ciljeva na nebu sa vremešnim sistemima Neva i Kub, pa čak i novopristigli sistemi PVO Pantsir ne menjaju drastično tu sliku jer njihov broj je isuviše mali da bi imali neki značajan udeo u odbrani Srbije. Pre uvođenja sistema Pancir svega oko 5% neba nad Srbijom je imalo neku zaštitu taj procenat na žalost u trenutku pisanja ovog teksta nije drastično porastao iako je spomenuti Pancir uključen u PVO jer je u pitanju samo 6 vatrenih jedinica Pantsir-S1(S1 može da uništava avione ali i razne tačkaste-male ciljeve).
Pored ostalih faktora koji utiču na kvalitetnu PVO razumevanje geografije Srbije je veoma bitno a posebno radi shvatanja problema sa kojim se ista suočava u pogledu razmeštaja ali i ciljeva koje treba da gađa pa time i pronalaženja dobrih rešenja za kvalitetnu PVO Srbije.
Treba naravno imati u vidu i cenu opremanja da bi se ostvarila učinkovita zaštita i pronaći rešenja koje su efikasna a ne traže previše sredstava za kupovinu.
Kako se svi savremeni sistemi PVO zasnivaju na nekom od metoda praćenja situacije u vazduhu bilo najčešće optički(TV, Termalno, IC) ili radarskim putem(sa radarima različitih frekvencija i dometa) kao i na neke druge načine, treba imati u vidu da optička vidljivost ne postoji uvek u zavisnosti od razmeštaja sredstva PVO a da ni radarski talasi nisu imuni na prepreke kao što su zgrade, brda i planine te iako se obično uprošćeno uzima radijus dejstava oko mesta razmeštaja sredstva PVO prave zone mogućeg uništenja cilja daleko su manje od tako jednostavno sagledanih.
Ukratko da bi se zone uništenja povećale potreban je veći broj sredstava koji će propratiti geografiju neke zemlje i moguće ciljve i opasnosti sa kojima se može suočiti u kraćem ili dužem periodu.
Srbija je na severu u Vojvodini pretežno ravničarska sa izuzetkom Fruške Gore koja zasigurno pravi velike probleme u bilo kom pojednostavljenom posmatranju odbrane jednim sistemom PVO u tom delu zemlje. Južni deo Srbije pak obiluje brdima, planinama, tesnacima, klisurama, vodenim tokovima i drugim oblicima reljefa koje onemogućavaju jednostavan razmeštaj jedinica i njihovo grupisanje u jednoj tački radi potrebe branjenja celog neba, pa bilo to čak i samo iz očekivanog pravca napada koji to ne mora uvek i da bude.
Pored jednostavnih poznatih reljefnih karakteristika za primenu sistema PVO velikog dometa značajnu ulogu ima i zakrivljenje planete Zemlje na većim daljinama a koja recimo na daljini od 100km je negde oko 600 metara što nam govori da na toj daljini bez aktivnog samonavođenja u završnoj fazi leta rakete ka cilju teško možemo gađati cilj koji leti ispod te visine. Isto tako daljina a zatim i brzina cilja kao i njegova manevarbilnost na većim daljinama su faktor od značaja jer što je duži let rakete do cilja povećava se mogućnost promašaja i uspešnog manevra cilja radi izbegavanja pogotka.
Radari čak i oni koje se stalno okreću i rotiraju 360 stepeni pak imaju i neku elevaciju i azimut radarskog snopa kao i potrebu da se ne retko usmeravaju u nekom pravcu bilo čisto mehanički ili elektronski sužavanjem snopa a radi što preciznije informacije o tome šta dolazi iz posmatranog pravca. U trenutku usmerenja na jedan uži deo prostora drugi deo je pak neosmotren a time i nebranjen.
Sistem KS-1C poznat i kao HQ-12 neću nešto detaljnije predstavljati, u pitanju je PVO sistem koji je prethodio u razvoju sistema FK-3, dometa je 70km i poseduje lanser sa 2 kontejnera u kojima su rakete. KS-1C je potpuno komplementaran sa sistemom FK-3 u pogledu navođenja i upotrebe raketa i može se umrežiti sa FK-3 u jednu celinu. Predstavlja kao i FK-3 jeftino rešenje za PVO srednje daljine gađanja i dosta je jeftiniji od tehnološki složenijeg HQ-16.
Nakon što sam na početku ovog teksta upozorio na značaj geografije ali i drugih faktora u pravilnom korišćenju i razmeštaju sistema PVO preći ću sada na uobičajeno uprošćeno predstavljanje grafičkim putem maksimalnog radijusa dejstva sistem PVO u idelanim uslovima bez fizičkih prepreka i uticaja geografije terena.
Prikaz dajem da bi se bolje shvatila potreba za gušćim sitemom PVO ako se želi koliko toliko sigurna odbrana neba nad Srbijom.
FK-3 sa tri baterije raspoređene u Beogradu, Novom Sadu i Nišu pružio bi sledeće potencijale odbrane u idealnoj situaciji:
Sa četiri baterije sistema FK-3 gde se jedna dodaje pored prethodnih sa razmeštajem u Kragujevcu situacija u odbrani se poboljšava i možemo videti sledeći prikaz:
Međutim navedni prikazi kao što je rečeno ne uzimaju prvo u obzir faktor geografije ali i druge faktore koje sam naveo pa ni mogući napad sa više sredstava iz nekog pravca gde bi postojeća baterija sistema FK-3 prosto bila zasićena brojem ciljeva koje treba da gađa i ne bi mogla da ostvari zadatak uništenja 100% neprijatelja.
Da bi se to stanje izbeglo na predložene iz primera gore 4 baterije sistema FK-3 dometa 100km potrebno je ubaciti više sistema KS-1C. Procena autora ovog teksta da je potrebno minimum 11 baterija KS-1C da bi se sa njima dobila sledeća pokrivenost u idealnim uslovima:
Može se videti veće preklapanje baterija KS-1C nad industrijski i vojnim važnim područjima u Srbiji što omogućava bolju odbranu od većeg broja neprijateljskih ciljeva iz raznih pravaca.
Zajedno 4 baterije FK-3 sa 11 baterija sistema KS-1C bi izgledale u grafičkom prikazu idealne površine odbrane ovako:
Naravno svi navedeni sistemi FK-3 i KS-1C bi imali svoje reone stalnog razmeštaja u miru i razne druge reone u ratu koji nisu fiksni a koristila bi se (zahvaljujući nabavljenom većem broju tih sistema PVO) geografija terena na način da se izbegnu mrtve zone u praćenju i gađanju ciljeva kao i stvaranje mogućnosti gušće vatre prema ciljevima nad područjima od većeg vojnog i industrijskog značaja za odbranu otklanjanjem opasnosti od zasićenja istovremenom pojavom većeg broja ciljeva.
Pri tome treba imati u vidu da KS-1C sa dve rakete po lanseru i radarom koji je praktično isti kao u sistemu FK-3 pruža za izuzetno povoljnu cenu mogućnost da se postojeće FK-3 baterije dopune sistemom srednje daljine i da se sa njima zajedno obezbedi bolja sveukupna odbrana.
Iako FK-3 će najverovatnije biti raspoređen u 6 baterija za potrebe PVO Srbije(o broju minimalnih i maksimalnih baterija sam pisao u tekstu posvećenom FK-3 na https://nibaprs.blogspot.com/2018/11/hq-22-ili-fk-3.html ) što je za par više od gore navedenih primera potreba za dopunom tom sistemu sa sistemom kao što je KS-1C se ne smanjuje.
Time bi se za mali uloženi novac stvorila teritorijalna odbrana neba nad Srbijom koja bi imala dovoljan broj kanala uništenja ciljeva na srednjim i velikim daljinama a bez potrebe da se sredstva namenjena trupnoj PVO kao što je trenutno sa sistemom KuB u VS uvlače bespotrebno u sistem teritorijalne odbrane i time značajne pokretne snage KoV u brigadama VS ostanu praktično bez dovoljne zaštite u miru ili dok vrše manevre, odbranu i napredovanje.
Ono što je takođe od značaja je da bi se uvođenjem većeg broja sistema FK-3 i KS-1C stvorila mogućnost i postigla svrsishodnost osvajanja remonta raketa i radara za isti što je od dugoročnog značaja za PVO Srbije.
Imajući u vidu da same rakete nisu sa vertikalnim već klasičnim načinom lansiranja te da su tehnološki u tom pogledu jednostavnije otvara se sasvim logična mogućnost da se posle nabavke inicijalnih količina raketa gleda dugoročno u pravcu njihovog remonta u budućnosti. Nije od manjeg značaja ni to što se rakete u sistemima FK-3/KS-1 mogu po potrebi praktično menjati jedna za druge jer isti radar sistema FK-3 može davati komande za lansiranje za oba tipa raketa. Za početak bi trebalo raditi remont KS-1C raketa dometa 70 km osposobljavanjem domaćih remontnih kapaciteta odnosno raketa koje bi po broju trebalo da predstavljaju masovnu okosnicu sistema srednjeg i daljnjeg dometa PVO R. Srbije.
Naravno ovakav sistem za srednje i velike daljine potrebno je dalje dopunjavati sredstvima odbrane za male daljine pre svega protiv krstarećih ali i drugih raketa i bombi kao i BPL-a a koja bi pre svega radila neposrednu zaštitu bitnih objekata kao i sredstava NVO od visokog značaja za odbranu u njihovim mestima baziranja i razvoja.
U takve sisteme manjeg dometa spada sada već kupljeni Pancir-S1 ali i FM-3000 kao jeftin sistem vertikalnog lansiranja manjeg dometa do 30km i topovi kalibara 76/57mm kao i topovi i 30mm sa gatling principom rada koje je potrebno dokupiti radi daljeg usavršavanja sistema teritorijalne PVO koja sada nema adekvatne topove u odnosu na sve moguće pretnje iz vazduha.
U takvoj varijanti koliko toliko kompletirane teritorijalne PVO, postojeće sisteme 2K12 Kub iz teritorijalne treba odmah vratiti u trupnu ulogu pri mehanizovanim bataljonima paralelno sa osavremenjavanjem tog sistema uvođenjem novih raketa na SLO Kuba sa IC(RLNC-170, R-73) i radarskim samonavođenjem(PL-12 - DK-10A) čime bi se dobila potrebna višekanalnost tog sistema i dovoljna žilavost u radu i time praktično vratio u život vremešni Kub. Sve ostale varijante modernizacije tog sistema ne pružaju dovoljnu višekanalnost niti ga dovoljno osavremenjavaju da bi se smatrale efikasne u 21 veku.
Sve postojeće topove 40mm bi trebalo prebaciti i preraditi da rade na sistemu PASARS - CEVIRA i predati ih u trupnu PVO za zaštitu pre svega pešadijskih bataljona KoV stim da deo topova treba ugraditi kao kupolu na BVP M-80 za potrebe mehanizovanih sastava.
Topovi Bofors 40mm aktuelni su još od pre drugog svetskog rata iako su se od tada osavremenjavali i danas sa unapređenjima u sistemu praćenja ciljeva i dejstava po njima sa savremenom municijom imaju i povećanje dometa i ubojnosti i dalje ne pružaju dovoljno veliki domet po visini i daljini da budu okosnica neke savremene teritorijalne PVO.
Veoma velik broj BPL bilo izviđačkih ili naoružanih leti na visinama od preko 4km što je neki okvirni maksimalni efikasni domet topova Bofors L70 40mm sa savremenom municijom a ti topovi nemaju ni dovoljnu brzinu paljbe po cilju da mogu da odbrane areodrome(što im je do sada bila glavna uloga) i druge branjene objekte ili sredstva od bilo kog cilja koji leti većim brzinama od 1 maha čime se odmah postavlja pitanje njihove adekvatne zamene u tim ulogama a topovi 57/76mm i gatling 30mm se time nameću kao zamena jer pružaju bolju efikasnost i otklanjaju pomenute nedostatke u odgovarajućim ulogama.
Glavna okosnica trupne PVO u budućnosti treba da bude sistem Buk-M3 koji će pored navedenih sredstva i ciljeva odbrane doneti i jedan novi kvalitet u sistem PVO koji Srbija nema - antibalističku odbranu - a svojom mobilnošću predstavljaće teško uništiv i veoma žilav sistem sa širokim dijapazonom dejstva od značaja za odsudnu PVO Srbije koji će svojim dometom dopuniti FK-3 i KS-1C u sferama gde isti ne može da dejstvuje i kreće se a predstavljaće i njegovu dopunu za odbranu teritorije u slučaju ispadanja istog iz upotrebe.
Dalji kvalitet izgradnje domaćeg PVO ogleda se u nabavci i upotrebi avijacije ali o tome drugom prilikom.
Srbija u pogledu zaštite neba trenutno ima veoma malu zonu uništenja neprijateljskih ciljeva na nebu sa vremešnim sistemima Neva i Kub, pa čak i novopristigli sistemi PVO Pantsir ne menjaju drastično tu sliku jer njihov broj je isuviše mali da bi imali neki značajan udeo u odbrani Srbije. Pre uvođenja sistema Pancir svega oko 5% neba nad Srbijom je imalo neku zaštitu taj procenat na žalost u trenutku pisanja ovog teksta nije drastično porastao iako je spomenuti Pancir uključen u PVO jer je u pitanju samo 6 vatrenih jedinica Pantsir-S1(S1 može da uništava avione ali i razne tačkaste-male ciljeve).
Pored ostalih faktora koji utiču na kvalitetnu PVO razumevanje geografije Srbije je veoma bitno a posebno radi shvatanja problema sa kojim se ista suočava u pogledu razmeštaja ali i ciljeva koje treba da gađa pa time i pronalaženja dobrih rešenja za kvalitetnu PVO Srbije.
Treba naravno imati u vidu i cenu opremanja da bi se ostvarila učinkovita zaštita i pronaći rešenja koje su efikasna a ne traže previše sredstava za kupovinu.
Kako se svi savremeni sistemi PVO zasnivaju na nekom od metoda praćenja situacije u vazduhu bilo najčešće optički(TV, Termalno, IC) ili radarskim putem(sa radarima različitih frekvencija i dometa) kao i na neke druge načine, treba imati u vidu da optička vidljivost ne postoji uvek u zavisnosti od razmeštaja sredstva PVO a da ni radarski talasi nisu imuni na prepreke kao što su zgrade, brda i planine te iako se obično uprošćeno uzima radijus dejstava oko mesta razmeštaja sredstva PVO prave zone mogućeg uništenja cilja daleko su manje od tako jednostavno sagledanih.
Ukratko da bi se zone uništenja povećale potreban je veći broj sredstava koji će propratiti geografiju neke zemlje i moguće ciljve i opasnosti sa kojima se može suočiti u kraćem ili dužem periodu.
Srbija je na severu u Vojvodini pretežno ravničarska sa izuzetkom Fruške Gore koja zasigurno pravi velike probleme u bilo kom pojednostavljenom posmatranju odbrane jednim sistemom PVO u tom delu zemlje. Južni deo Srbije pak obiluje brdima, planinama, tesnacima, klisurama, vodenim tokovima i drugim oblicima reljefa koje onemogućavaju jednostavan razmeštaj jedinica i njihovo grupisanje u jednoj tački radi potrebe branjenja celog neba, pa bilo to čak i samo iz očekivanog pravca napada koji to ne mora uvek i da bude.
Pored jednostavnih poznatih reljefnih karakteristika za primenu sistema PVO velikog dometa značajnu ulogu ima i zakrivljenje planete Zemlje na većim daljinama a koja recimo na daljini od 100km je negde oko 600 metara što nam govori da na toj daljini bez aktivnog samonavođenja u završnoj fazi leta rakete ka cilju teško možemo gađati cilj koji leti ispod te visine. Isto tako daljina a zatim i brzina cilja kao i njegova manevarbilnost na većim daljinama su faktor od značaja jer što je duži let rakete do cilja povećava se mogućnost promašaja i uspešnog manevra cilja radi izbegavanja pogotka.
Radari čak i oni koje se stalno okreću i rotiraju 360 stepeni pak imaju i neku elevaciju i azimut radarskog snopa kao i potrebu da se ne retko usmeravaju u nekom pravcu bilo čisto mehanički ili elektronski sužavanjem snopa a radi što preciznije informacije o tome šta dolazi iz posmatranog pravca. U trenutku usmerenja na jedan uži deo prostora drugi deo je pak neosmotren a time i nebranjen.
Sistem KS-1C poznat i kao HQ-12 neću nešto detaljnije predstavljati, u pitanju je PVO sistem koji je prethodio u razvoju sistema FK-3, dometa je 70km i poseduje lanser sa 2 kontejnera u kojima su rakete. KS-1C je potpuno komplementaran sa sistemom FK-3 u pogledu navođenja i upotrebe raketa i može se umrežiti sa FK-3 u jednu celinu. Predstavlja kao i FK-3 jeftino rešenje za PVO srednje daljine gađanja i dosta je jeftiniji od tehnološki složenijeg HQ-16.
 |
| KS-1C |
Nakon što sam na početku ovog teksta upozorio na značaj geografije ali i drugih faktora u pravilnom korišćenju i razmeštaju sistema PVO preći ću sada na uobičajeno uprošćeno predstavljanje grafičkim putem maksimalnog radijusa dejstva sistem PVO u idelanim uslovima bez fizičkih prepreka i uticaja geografije terena.
Prikaz dajem da bi se bolje shvatila potreba za gušćim sitemom PVO ako se želi koliko toliko sigurna odbrana neba nad Srbijom.
FK-3 sa tri baterije raspoređene u Beogradu, Novom Sadu i Nišu pružio bi sledeće potencijale odbrane u idealnoj situaciji:
Sa četiri baterije sistema FK-3 gde se jedna dodaje pored prethodnih sa razmeštajem u Kragujevcu situacija u odbrani se poboljšava i možemo videti sledeći prikaz:
Međutim navedni prikazi kao što je rečeno ne uzimaju prvo u obzir faktor geografije ali i druge faktore koje sam naveo pa ni mogući napad sa više sredstava iz nekog pravca gde bi postojeća baterija sistema FK-3 prosto bila zasićena brojem ciljeva koje treba da gađa i ne bi mogla da ostvari zadatak uništenja 100% neprijatelja.
Da bi se to stanje izbeglo na predložene iz primera gore 4 baterije sistema FK-3 dometa 100km potrebno je ubaciti više sistema KS-1C. Procena autora ovog teksta da je potrebno minimum 11 baterija KS-1C da bi se sa njima dobila sledeća pokrivenost u idealnim uslovima:
Može se videti veće preklapanje baterija KS-1C nad industrijski i vojnim važnim područjima u Srbiji što omogućava bolju odbranu od većeg broja neprijateljskih ciljeva iz raznih pravaca.
Zajedno 4 baterije FK-3 sa 11 baterija sistema KS-1C bi izgledale u grafičkom prikazu idealne površine odbrane ovako:
Naravno svi navedeni sistemi FK-3 i KS-1C bi imali svoje reone stalnog razmeštaja u miru i razne druge reone u ratu koji nisu fiksni a koristila bi se (zahvaljujući nabavljenom većem broju tih sistema PVO) geografija terena na način da se izbegnu mrtve zone u praćenju i gađanju ciljeva kao i stvaranje mogućnosti gušće vatre prema ciljevima nad područjima od većeg vojnog i industrijskog značaja za odbranu otklanjanjem opasnosti od zasićenja istovremenom pojavom većeg broja ciljeva.
Pri tome treba imati u vidu da KS-1C sa dve rakete po lanseru i radarom koji je praktično isti kao u sistemu FK-3 pruža za izuzetno povoljnu cenu mogućnost da se postojeće FK-3 baterije dopune sistemom srednje daljine i da se sa njima zajedno obezbedi bolja sveukupna odbrana.
Iako FK-3 će najverovatnije biti raspoređen u 6 baterija za potrebe PVO Srbije(o broju minimalnih i maksimalnih baterija sam pisao u tekstu posvećenom FK-3 na https://nibaprs.blogspot.com/2018/11/hq-22-ili-fk-3.html ) što je za par više od gore navedenih primera potreba za dopunom tom sistemu sa sistemom kao što je KS-1C se ne smanjuje.
Time bi se za mali uloženi novac stvorila teritorijalna odbrana neba nad Srbijom koja bi imala dovoljan broj kanala uništenja ciljeva na srednjim i velikim daljinama a bez potrebe da se sredstva namenjena trupnoj PVO kao što je trenutno sa sistemom KuB u VS uvlače bespotrebno u sistem teritorijalne odbrane i time značajne pokretne snage KoV u brigadama VS ostanu praktično bez dovoljne zaštite u miru ili dok vrše manevre, odbranu i napredovanje.
Ono što je takođe od značaja je da bi se uvođenjem većeg broja sistema FK-3 i KS-1C stvorila mogućnost i postigla svrsishodnost osvajanja remonta raketa i radara za isti što je od dugoročnog značaja za PVO Srbije.
Imajući u vidu da same rakete nisu sa vertikalnim već klasičnim načinom lansiranja te da su tehnološki u tom pogledu jednostavnije otvara se sasvim logična mogućnost da se posle nabavke inicijalnih količina raketa gleda dugoročno u pravcu njihovog remonta u budućnosti. Nije od manjeg značaja ni to što se rakete u sistemima FK-3/KS-1 mogu po potrebi praktično menjati jedna za druge jer isti radar sistema FK-3 može davati komande za lansiranje za oba tipa raketa. Za početak bi trebalo raditi remont KS-1C raketa dometa 70 km osposobljavanjem domaćih remontnih kapaciteta odnosno raketa koje bi po broju trebalo da predstavljaju masovnu okosnicu sistema srednjeg i daljnjeg dometa PVO R. Srbije.
Naravno ovakav sistem za srednje i velike daljine potrebno je dalje dopunjavati sredstvima odbrane za male daljine pre svega protiv krstarećih ali i drugih raketa i bombi kao i BPL-a a koja bi pre svega radila neposrednu zaštitu bitnih objekata kao i sredstava NVO od visokog značaja za odbranu u njihovim mestima baziranja i razvoja.
U takve sisteme manjeg dometa spada sada već kupljeni Pancir-S1 ali i FM-3000 kao jeftin sistem vertikalnog lansiranja manjeg dometa do 30km i topovi kalibara 76/57mm kao i topovi i 30mm sa gatling principom rada koje je potrebno dokupiti radi daljeg usavršavanja sistema teritorijalne PVO koja sada nema adekvatne topove u odnosu na sve moguće pretnje iz vazduha.
U takvoj varijanti koliko toliko kompletirane teritorijalne PVO, postojeće sisteme 2K12 Kub iz teritorijalne treba odmah vratiti u trupnu ulogu pri mehanizovanim bataljonima paralelno sa osavremenjavanjem tog sistema uvođenjem novih raketa na SLO Kuba sa IC(RLNC-170, R-73) i radarskim samonavođenjem(PL-12 - DK-10A) čime bi se dobila potrebna višekanalnost tog sistema i dovoljna žilavost u radu i time praktično vratio u život vremešni Kub. Sve ostale varijante modernizacije tog sistema ne pružaju dovoljnu višekanalnost niti ga dovoljno osavremenjavaju da bi se smatrale efikasne u 21 veku.
Sve postojeće topove 40mm bi trebalo prebaciti i preraditi da rade na sistemu PASARS - CEVIRA i predati ih u trupnu PVO za zaštitu pre svega pešadijskih bataljona KoV stim da deo topova treba ugraditi kao kupolu na BVP M-80 za potrebe mehanizovanih sastava.
Topovi Bofors 40mm aktuelni su još od pre drugog svetskog rata iako su se od tada osavremenjavali i danas sa unapređenjima u sistemu praćenja ciljeva i dejstava po njima sa savremenom municijom imaju i povećanje dometa i ubojnosti i dalje ne pružaju dovoljno veliki domet po visini i daljini da budu okosnica neke savremene teritorijalne PVO.
Veoma velik broj BPL bilo izviđačkih ili naoružanih leti na visinama od preko 4km što je neki okvirni maksimalni efikasni domet topova Bofors L70 40mm sa savremenom municijom a ti topovi nemaju ni dovoljnu brzinu paljbe po cilju da mogu da odbrane areodrome(što im je do sada bila glavna uloga) i druge branjene objekte ili sredstva od bilo kog cilja koji leti većim brzinama od 1 maha čime se odmah postavlja pitanje njihove adekvatne zamene u tim ulogama a topovi 57/76mm i gatling 30mm se time nameću kao zamena jer pružaju bolju efikasnost i otklanjaju pomenute nedostatke u odgovarajućim ulogama.
Glavna okosnica trupne PVO u budućnosti treba da bude sistem Buk-M3 koji će pored navedenih sredstva i ciljeva odbrane doneti i jedan novi kvalitet u sistem PVO koji Srbija nema - antibalističku odbranu - a svojom mobilnošću predstavljaće teško uništiv i veoma žilav sistem sa širokim dijapazonom dejstva od značaja za odsudnu PVO Srbije koji će svojim dometom dopuniti FK-3 i KS-1C u sferama gde isti ne može da dejstvuje i kreće se a predstavljaće i njegovu dopunu za odbranu teritorije u slučaju ispadanja istog iz upotrebe.
Dalji kvalitet izgradnje domaćeg PVO ogleda se u nabavci i upotrebi avijacije ali o tome drugom prilikom.
Dobra analiza i mislim da ce se, generalno, ici u tom pravcu stvaranja neke vrste "mini" A2/AD kisobrana. Mada ste vi razmatrali upotrebu KS-1C kao efikasnog i fincijski priustivog sistema, ja nekako imam dojam da Republika Srbija nece ici u tom smjeru.
ReplyDeletePrije svega Republika Srbija se vodi politikom vojne neutralnosti, sto prakticno znaci da ce se naoruzanje nabvljati iz razlicitih izvora. Mistrali iz Francuske, Panciri iz Rusije, CH-92A iz Kine , a u najavi je in nabavka FK-3 iz Kine i borbene verzije T-7A is Sjedinjenih Americkih Drzava.
Posto smo iz Kine vec nabavili CH-92A i najvjerovatnije FK-3, imam dojam da ce sljedeci korak, u nekom narednom periodu, biti nabavka Buk-MB3K sa 9M318 raketama radi kompletiranja vise slojne PVO. Nemam dokaze za to vec nekako dobivam takav dojam analizirajuci informacije koje dolaze iz jako mnogo razlicitih izvora.